Roditeljska psihoterapija je kada se partneri (ili samo jedan roditelj) javljaju s primećivanjem razvojne krizu kod svog deteta (neposlušnost,agresivno ponašanje u odnosu na vršnjake ili roditelje ,strahovi kod deteta, neprimereno ponašanje za dati uzrast itd.) u odnosu na koju ne znaju kako da se postave, zbog dijametralno različitih stavova u vaspitanju ,odsustvo roditeljske moći i uticaja, nedoslednost u vaspitnom stilu, nefunkcionalnost u postavljanju granica, problem sa neostvarenim očekivanjima u odnosu na dete itd.

 Najčešći problemi zbog kojih se roditelji odlučuju da zatraže konsultaciju psihoterapeuta su: pojačani strahovi, neuspeh u školi, ispoljavanje besa i agresivno ponašanje, teškoće prilikom uklapanja u vršnjačku grupu, problemi u komunikaciji i drugo.

 Roditeljska moć se ogleda u oblikovanju ponašanja svog deteta. Neretko se dešava da je sve podređeno željama deteta kako bi se dete osećalo stalno srećno, prijatno i zadovoljno. Roditelj ne uspeva odbiti želje deteta koje smatra neodgovarajućim. Na uskraćivanje, dete reaguje napadima plača ili besa. Nekada, roditelj objašnjava detetu na sve moguće načine da treba menjati određeno ponašanje, ali dete i dalje to ne čini. Frustracija i saznanje da detetu sve želje ne mogu biti ispunjene su neophodni- baš kao i topla, brižna sredina. U suprotnom, imamo odraslu osobu koja ima uverenje da svi oko nje postoje da bi se obazirali na njene želje, svaku kritiku doživljava kao odbacivanje, prezir, što može stvarati poteškoće u međuljudskim odnosima. Svaka aktivnost koja je neprijatna se izbegava, što može rezultirati izbegavanjem radnih obaveza.
 Iza ovakve nemoći roditelja nad detetom su različita uverenja i iskustva roditelja. Neka od njih su strah od greške, strogo vaspitanje od strane njihovih roditelja, roditelj je u detinjstvu bio lišen ljubavi i brige, dugo očekivana trudnoća, zdravstvene teškoće majke tokom trudnoće i porođaja, fizička bolest deteta, prevelika zaposlenost roditelja i niz drugih.
Savetodavni rad se pokazao vrlo efikasan u radu sa roditeljima koji pokazuju nemoć nad detetom. Odnosi se na razumijevanje uverenja roditelja, bez osuđivanja, dogovor o aktivnostima u cilju promene ponašanja kod deteta, kao i rad sa detetom.

 Psihoterapija  tinjdžera  podrazumeva primenu različitih metoda i tehnika koje pomažu   da oni prevladaju poteškoće sa emocijama i ponašanjima. Odrasli se u psihoterapijski proces uključuju samoinicijativno zbog različitih emocionalnih i praktičnih problema.
 Specifičnost psihoterapije u radu sa tinejdžerima podrazumeva procenu da li je psihoterapija neophodna. Odluka se najčešće donosi  na prvom susretu nakon procene  intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja tinejdžera. Psihoterapija se može sprovoditi individualno sa dtinejdžerom, a može uključivati i celu porodicu

 

 Osnovna karakteristika adolescencije je potreba da se uspostavi lični identitet, kod mladih po pravilu originalan, sačuva dostojanstvo narušeno nesnalaženjem u novonastalim situacijama, stekne socijalni status koji je na tom uzrastu važniji od statusa u porodici, ostvare uspešne emocionalne, a potom i seksualne veze i načini izbor zanimanja.
 Ovi, ne baš jednostavni zadaci odrastanja, kod većine adolescenata stvaraju čitav niz problema. Na ponašajnom planu to su sukobi sa roditeljima oko naizgled manje važnih stvari, sve do nečega što ni jedni ni drugi ne mogu da prevaziđu, agresivnost, povremena ponašanja koja karakteriše bes, slabljenje školskog uspeha i bežanje sa časova, beskrajno sedenje ispred TV-a ili beskonačno korišćenje telefona, tableta...

 Psihoterapija adolescenata podrazumeva pre svega individualni rad sa adolescentom, uz konsultacije sa roditeljima po dogovoru sa njihovim detetom. Rad je usmeren kako na reparaciju poljuljanog samopoštovanja i samopouzdanja adolescenta tako i na ponovo uspostavljanje porodičnih veza koje su poljuljane brzim odrastanjem adolescenata, a koje roditelji, uprkos dobroj volji i spremnosti, nekada ne mogu sasvim da prate.
 Psihoterapijske seanse se odvijaju jednom nedeljno u trajanju sat vremena i prilagođene su školskom rasporedu svakog adolescenta. Po potrebi se individualni rad kombinuje sa porodičnom psihoterapijom.

 Tinejdžeri mogu imati različite probleme i tegobe koji se često ispoljavaju kroz pojavu strahova, noćnih mora, preteranu povučenost, agresivnost, probleme u školi  isl. Uzroci tih problema nalaze se u unutrašnjem svetu deteta/adolescenta, u njegovom doživljaju sebe i okoline, u njegovim osećanjima i razmišljanjima.

 Najčešći razlozi obraćanja terapeutu za pomoć od strane tinejdžera su:

- Zastoj u učenju

- Zavisnost od internet

- Problemi u komunikaciji sa društvom

- Problemi u komunikaciji sa porodicom 

–Zastoj u socijalnom i emocionalnom razvoju

–Trauma i gubitak

– Strahovi 

– Poremećaji ishrane

– Napadi besa i agresije

– Preterano povlačenje

– Opsesivne misli i radnje

– Depresivnost

Dužina terepije zavisi od težine i složenosti problema.

S obzirom na to da je dete veoma zavisno od svoje okoline, psihoterapija dece i adolescenata često podrazumeva uključivanje roditelja u terapijski proces.